Спуштена је завеса на петнаесту рагби 13 сезону у Србији. Са округло 40 недеља, ово је досад била најдужа домаћа рагби 13 сезона од 1954. године. Због обавеза репрезентације и турнеје по Аустралији, сезона је практично почела 30.01.2016, а завршила се 20.11.2016 године. Уобичајне летње паузе готово да није ни било јер су „празнину“ попуниле репрезентативне обавезе и камп младих перспективних спортиста, који је и ове године одржан уз подршку Министарства омладине и спорта.
Осврнућемо се на клупски део сезоне, и то онај који се тиче сениорских такмичења у рагбију 13, као најмасовнијих. У Супер Купу Србије, Купу Србије и Првенству Србије, учешће је узело 15 клубова из Србије као и два из Републике Српске (у Купу Србије). Ипак, ова масовност се значајно смањује ако знамо да три клуба нису одиграла ни једну утакмицу (Полицајац, Стари Град, Подбара) а да постоји и једна већа група клубова који су одиграли свега неколико утакмица: Раднички Београд, Војна Академија, Вождовац, Соко Врање, Морава Гепарди, као и одустајање Ташмајдан Тигрова, Радничког Нова Пазова од такмичења. То је довело до тога да скоро 1/3 планираних утакмица не буде одиграна. Од укупно 62 званичне утакмице у сва три такмичења, није одиграно 20 што свакако мора да упали аларм за узбуну.
Јасно је да се неки клубови налазе на издисају. Ситуација је више него драматична на југу, где Соко и Морава Гепарди и поред велике играчке базе, због недостатка терена за тренинге и утакмице, као и средстава за превоз, једва опстају. Ништа није боље ни у Београду или Новом Саду где Вождовац, Стари Град, Раднички БГ, Подбара, готово да немају никаквих активности. Излаз би се могао наћи у тешњој сарадњи клубова, али и у реорганизацији такмичења. Опција је много, смањење броја клубова у Првенству Србије, увођење Регионалне лиге, укључивање неких иностраних клубова у наша домаћа такмичења, нпр. као у Купу Србије, поновно активирање Студентске лиге, итд.
Путеви су разни, а којим ће се кренути биће познато до краја године, када ће УО донети коначну одлуку и предложити решења о којима ће се вероватно и Скупштина федерације изјаснити на свом годишњем заседању.
На играчком плану у домаћем такмичењу свакако да се осећао замор од претходне две изузетно напорне сезоне, и репрезентативних обавеза. Због тога су многи репрезентативци паузирали у домаћим такмичењима што се нарочито примећује ако погледамо листу стрелаца.
Прво место суверено држи Војислав Дедић из Црвене Звезде са 164 поена из 13 одиграних утакмица.
Војислав Дедић
Алфа и омега црвено белих у Супер Купу, Купу и Првенству Србије постигао је 15 есеја и 52 гола. Ова бројка се односи само на утакмице у дресу Црвене Звезде, а када се томе додају наступи у репрезентацији и разним селекцијама биланс је знатно већи.
На другом месту листе стрелаца налази се Џавид Јашари из Партизана са 88 поена. Џавид је постигао 5 есеја и 34 претварања.
Треће место на листи стрелаца припало је Џавидовом клупском другу Владимиру Милутиновићу. Владимир је са свега 17 година искористио „замор материјала“ код старијих репрезентативаца и са 72 поена од чега чак 16 есеја, наговестио о каквом се таленту ради. Шта-више по броју есеја (16) је најбољи на домаћој сцени. У леђа му гледају један Војислав Дедић (15 есеја), Милош Ћалић (13 есеја) и клупски друг Павле Војиновић (12 есеја). Сигурно је да његово време тек долази, и да је то играч о коме ће се тек причати.
Тек на 4. месту листе стрелаца налази се Далибор Вукановић са за њега скромних 62 поена. Ипак, треба имати у виду да је Далибор одиграо само 6 утакмица за Дорћол ове сезоне, и на њима је постигао 5 есеја и 21 претварање. Одмах иза Далибора на листи је још један играч Дорћола, Стефан Недељковић са 54 поена. Шести стрелац у сезони је још један Партизанов бисер, Павле Војиновић са 48 поена, односно 12 есеја. Сигурно је да ће се и о њему више говорити у наредним сезонама.
На крају једне дуге и занимљиве домаће сезоне генерално можемо да будемо задовољни оним што смо видели. Црвена Звезда је освојила две титуле у Супер Купу и Купу Србије. Тако је Србија добила још један клуб који је уз Дорћол освајао титуле у сва три најважнија такмичења. Дорћол је на крају спасао сезону, освојивши своју 14. титулу Првака Србије. Поред ова два клуба Партизан је потврдио свој квалитет и јасно је да црно-бели постају све озбиљнији ривал на кога се у наредним сезонама мора озбиљно рачунати. У једном делу сезоне, оном првом, чинило се да се Раднички из Ниша може прикључити овој тројки. Ипак, каснији резултати су то демантовали, па је јаз између Нишлија и водеће тројке, остао велики без обзира на чињеницу да су „Чекићари“ освојили свој први трофеј – Штит Србије. Зимска пауза је дошла у право време, како би се уочени проблеми у овој сезони добро изанализирали, и како би од идућег пролећа кренули у нове још занимљивије окршаје за бодове на домаћој рагби лига сцени.
